Da li se železnička stanica Zaječar namerno gasi?

U rekonstrukciju pruge Zaječar–Niš tokom proteklih godina uložene su stotine hiljada dinara javnog novca. Ipak, efekti tih ulaganja danas su teško uočljivi – kako za putnički, tako i za teretni železnički saobraćaj.

Iako se često ističe da putnički železnički saobraćaj gotovo nigde u svetu nije rentabilan, teretni saobraćaj predstavlja okosnicu savremenog železničkog sistema. 

Intermodalni transport omogućava niže troškove, veću efikasnost i stabilne prihode. Upravo zato se postavlja pitanje – zašto je pruga Zaječar–Niš, uprkos ulaganjima, postala usko grlo umesto razvojne šanse? Isto pitanje važi i za prugu Zaječar - Prahovo.

Jedna stanica – ceo sistem na čekanju

Na deonici između Zaječara i Niša operativna je samo jedna železnička stanica. Posledice su ozbiljne: smanjena propustljivost, otežano izvođenje operacija ukrštanja i sprečavanja sustizanja vozova i drastično ograničen broj kompozicija koje dnevno mogu da prođu ovom prugom.

Foto: Glas Zaječara

Umesto izvodljivih 12 do 15 vozova dnevno, u praksi prolaze svega dva do tri. Razlog je jednostavan – svaki sledeći voz može krenuti tek kada se dobije potvrda da je prethodni bezbedno prošao deonicu. Tako, voz koji krene iz Zaječara u 6.30 časova blokira polazak narednog i do četiri sata. Da je stanica Knjaževac u funkciji, vreme čekanja bilo bi prepolovljeno, a propustljivost i samim tim rentabilnost pruge veća.

Automatizacija – rešenje koje se ne koristi

Racionalizacija i restrukturiranje železnica Srbije počelo je 2015. godine, kada je otpočelo smanjivanje broja radnika koji opslužuju železničke stanice, prelaze i čvorišta. 

U našoj priči značajan problem je u tome što smanjenje broja radnika nije praćeno preko potrebnom automatizacijom i eventualnim formiranjem telekomandnog centra koji bi osigurao zadovoljavajuću bezbednost i dobru propuetljivost.

Ekonomski argument da nije isplativo održavati sve stanice u punom kapacitetu ima smisla. Međutim, ostaje nejasno zašto se ne poseže za rešenjem koje nameće savremena praksa – automatizacijom železničkih stanica i pružnih prelaza. 

Takav pristup značajno bi dugoročno smanjio troškove, povećao bezbednost i omogućio veći obim saobraćaja. Ipak, u slučaju Zaječara, automatizacija kao da postoji samo na papiru, pa tako jedini potpuno automatizovani pružni prelaz u Zaječaru ni dan danas nije u funkciji.

Bezbednost na sporednom koloseku

Još ozbiljniji problem predstavlja bezbednost. U slučaju kvara ili nezgode na delu pruge bez signala, čak i osnovna komunikacija sa nadležnim službama može biti otežana. Brzina reakcije je smanjena, a posledice u slučaju transporta opasnih materija mogu biti katastrofalne.

Kada do nesreće dođe, sanacija – uklanjanje vagona i osposobljavanje koloseka – može potrajati danima. Za velike industrijske sisteme poput Zi Đina ili Elixira, čiji proizvodni procesi zavise od preciznih rokova isporuke, ovakvi zastoji predstavljaju ozbiljan udarac.

Prema nezvaničnim informacijama, predstavnici kineske kompanije Zi Đin u jednom slučaju su lično došli na mesto nezgode, zatečeni činjenicom da nekoliko cisterni danima stoji neuklonjeno usled procedura, dok je železnički saobraćaj u potpunom zastoju.

Zbog smanjenja broja radnika danas smo došli do situacije da je usled korišćenja bolovanja došlo do "gašenja" radnog mesta čuvara pružnog prelaza, pa su rampe uvezane lancima i stavljene van funkcije.

Radovi bez kraja i dodatna kašnjenja

Saobraćaj na relaciji Zaječar–Niš dodatno je usporen jer radovi na rekonstrukciji jednog dela pruge još uvek traju. Ova deonica produžava putovanje i do sat i po vremena, što dodatno umanjuje konkurentnost železničkog transporta u odnosu na drum.

Automatizovani prelazi koji ne rade

Na teritoriji grada Zaječara postoji samo jedan potpuno automatizovan pružni prelaz – takozvana „Vražogrnačka rampa“. Ipak, ona iz nepoznatih razloga nije puštena u rad. Pored nje, postoji i jedan poluautomatizovani prelaz – „Podliv“.

Zašto „Vražogrnačka rampa“ ne funkcioniše? Zvaničnog odgovora nema. Nezvanično se pominju administrativni problemi i neusaglašenost standarda, ali bez jasnog objašnjenja ko je odgovoran i zašto problem godinama ostaje nerešen.

Pružni prelazi bez ljudi – tragedija na čekanju

Pružni prelazi „Silos“ i „Pivara“ trenutno su bez osoblja. Na njima su postavljeni katanci, a vozovi su prinuđeni da se zaustavljaju i sirenom upozoravaju učesnike u drumskom saobraćaju.

U praksi, to ne sprečava pešake, bicikliste, pa ni decu da prolaze da prolaze tik ispred voza kako bi uštedeli nekoliko sekundi. Rizik od tragedije je očigledan i svakodnevan čak i sa spuštenim rampama, a sa podignutim vidi se i iz aviona.

Da li se stanica Zaječar tiho gasi?

Proglašavanje manjka stručnog osoblja viškom, gašenje manjih stanica, gašenje radnih mesta prvi su korak ka gašenju cele stanice.

Sve češće se postavlja pitanje da li se Železnička stanica Zaječar sistematski gura ka zatvaranju, po modelu kakav je ranije primenjen u Boru i da li će i nju progutati vatrena stihija?

Smanjenje kapaciteta, zapuštena infrastruktura i odsustvo jasne strategije ne deluju kao slučajnost.

Industrijska pruga umesto javne infrastrukture?

Istovremeno, primetno je povećanje obima teretnog saobraćaja, naročito na relaciji ka Prahovu, ali i ka Nišu. Sve češće se mogu videti kontejnerski transporti, a nezvanične informacije govore o višestrukom uvećanju obima teretnog transporta.

Međutim, taj rast je ograničen smanjenom propustljivošću deonice Zaječar–Niš, odnosno Zaječar - Prahovo, koja se, svesno ili nesvesno, pretvara u slepo crevo. 

Česti incidenti na prugama i ispadanje kompozicija iz koloseka takođe izazivaju nepoverenje i osećaj nelagodnosti.

Ostaje otvoreno pitanje – da li se ova pruga priprema za konverziju u industrijsku, koja bi putem koncesije ili javno-privatnog partnerstva bila predata na korišćenje velikim kompanijama?

Ako je odgovor potvrdan, javnost ima pravo da to zna. Ako nije, onda je krajnje vreme da neko preuzme odgovornost za neznanje, loše odluke i nestručno upravljanje infrastrukturom od strateškog značaja za istočnu Srbiju.